Сину тисућљетне културе(Песма о Хрватима)

Песму написао Јован Дучић. Дучић је поседовао је веома добро знање из области повести југословенских народа, а поготово његових комшија Хрвата чији је менталитет одлично познавао чак много боље од већине српских професионалних политичара који у већини случајева када се радило о Хрватима нису знали са ким имају посла што је све скупа на крају Србе као колектив прескупо стајало и још увек и стоји и на жалост стајаће их. Дучић је у својим оценама о Хрватима ишао чак и испред повесне науке која тек сада након неколико деценија и полустолећа признаје да је овај Херцеговац једноставно био у праву пишући о менталном устројству и психопатологији овог народа. Текст: Ти не знаде мрети крај сломљеног мача, На пољима родним, бранећи их часно Китио си цвећем сваког освајача, Певајућ’ му химне, бестидно и гласно. Слободу си вечно, закржљала раcо, Чек’о да донесу туђи бајонети, По горама својим туђа стада пас’о, Јер достојно не знаш за Слободу мрети. Покажи ми редом Витезе твог рода, Што балчаком с руку сломише ти ланце, Где је Карађорђе твојега народа, Покажи ми твоје термопилске кланце. С туђинском си камом пузио по блату, С крволоштвом звера, погане хијене, Да би мучки удар с леђа дао Брату, И убио пород у утроби жене. Још безбројна гробља затравио ниси, А крваву каму у њедрима скриваш, Са вешала старих нови коноп виси, У сумраку ума новог газду сниваш. Бранио си земљу од нејачи наше, Из колевке пио крв невине деце, Под знамење срама уз име усташе, Ставио си Христа, Слободу и Свеце. У безумљу гледаш ко ће нове каме, Оштрије и љуће опет да ти скује, Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме, Ко најбоље уме да ти командује. „Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде.“ - Јован Дучић
Back to Top