Pavle Aksentijevic Liturgija pred bitku

Литургија пред бој Bolje nam je smrt u podvigu nego život u sramoti - kazao je knez Lazar. Jaka oluja pre sudara dveju vojski na Gazimestanu TURSKA vojska je, prošavši Kumanovsko polje i obronke Skopske Crne Gore, početkom juna izbili na Južnu Moravu, odakle je prešla u borbeni poredak. Procenjeno je da je car Murat tada imao oko aktivnih vojnika, što je za srednji vek bila ogromna vojska. Za vojskom se vukla u nedogled brojna komora (natovareni konji, magarci, kamile, kola). Tu su bili i oružari koji su izrađivali i popravljali strele, lukove, jatagane, ubojne sekire, koplja, džilite, bojne vile, štitove, zatim majstori zaduženi za opsadne sprave, mesari, pekari, kuvari, krojači, obućari, pa i trgovci koji su u turskim logorima prodavali razne potrepštine za vojsku. Nadajući se pljački u bogatoj srpskoj zemlji, Turci nisu sa sobom nosili mnogo hrane. Turci su pre Kosova poslednji put konačili u blizini Novog Brda. Turskim vojnicima se pred molitvu obratio Muratov sin Bajazit, obećavajući im sve srpsko bogatstvo i roblje ako se kao pravoverni budu hrabro borili protiv nevernika i izvojevali pobedu. Na drugoj strani, na Kosovu, kod crkve u Samodreži, okupljenoj vojsci obratio se knez Lazar, pozdravio ih i sokolio: “Vi, o druzi i braćo moja, blagorodni velmože, vojnici, vojvode, veliki i mali, bolje nam je smrt u podvigu negoli život u sramoti, bolje nam je u borbi smrt od mača primiti negoli pleća neprijatelju našem podati...“ Na reči kneza Lazara, vojnici su klicali na vernost. Posle službe u crkvi, sva se vojska pričestila. Sutradan, Turci su od Novog Brda krenuli na Kosovo i predveče stigli nadomak srpske vojske. O toku bitke, nema pouzdanih izvora. O tome govore neki turski istoričari očigledno tendenciozno, zatim turske hronike, neki strani izvori, a najviše narodna predanja i legende. Analizirajući sve ovo, moguće je rekonstruisati tok bitke. Turski komandanti, ustavivši vojsku na valovitim predelima između Prištine i današnjeg Gazimestana, okupili su se oko Murata da se dogovore kako dalje da postupe. Murat je, osmatrajući srpsku vojsku i ocenivši da je njegova daleko veća, bio za to da se odmah izvrši napad. Komandanti su ga od ovoga odvraćali, govoreći da im je vojska veoma umorna od puta po sparnom danu i da napad treba odložiti za sutradan. Brojno manja srpska vojska koja je ranije pristigla, bila je odmornija od turske i spremna za borbu, pa je bilo dvoumljenja da li da se odmah krene na Turke. Po oceni vojnih stručnjaka, srpska vojska je imala više šansi za pobedu da je odmah, odmornija, krenula na Turke, a sa druge strane Turci ne bi imali vremena da im na glavnom pravcu udara, kao što su učinili u toku noći pred bitku, iskopaju jame i u njih ugrade zašiljeno kolje (palisade), na kojima je uglavnom slomljena udarna moć srpske oklopne konjice. Međutim, razmišljanje komandanata obeju vojski, prekinula je velika oluja, a zatim i jaka kiša - prava provala oblaka koja se sručila na obe vojske. Čim se kiša smirila, Turci su pod zaštitom mraka krenuli na kopanje jama na centralnom delu mogućeg sutrašnjeg sudara, u koje su postavili zašiljeno kolje, ostavljajući njima znane prolaze za nastup pešadije koju su obično isturali napred. GIZDAVI RATNICI ZA razliku od turske, srpska vojska je bila teško oklopljena po ugledu na zapad. Bogata srpska vlastela je nosila gizdavu odeću, sa kožnim dugim prslucima preko pancira i čizme sa srebrnim ukrasima. Njihovi konji su bili odnegovani i često imali oklope sa ukrasima od srebra i zlata. Kosovo na kome se odigrao boj 15. juna 1389. godine, predstavlja visoravan na severu od Kosovske Mitrovice i na jugu do Kačanika, a ograđeno je na severu ograncima Kopaonika, na jugu ograncima Skopske Crne Gore i Šar-planine, na istoku brdovitim padinama Prugovca, Mramora, Koznice i Žegovca, a na zapadu planinama Nerodimke, Crnovljeve, Drenice i Čičavice. Prosečna nadmorska visina Kosova polja iznosi 530 metara, površina je blago nagnuta, uglavnom prema reci Sitnici. U njegovom severozapadnom delu (kraju u kome se odigrao Kosovski boj) presecaju ga reke: Lab, koji od Kopaonika ide ka zapadu i uliva se u Sitnicu, Sitnica, koja iz pravca juga ide ka severu i uliva se u Ibar, i Gračanka, koja od Gračanice ide sa juga na sever i uliva se u Sitnicu. Lab je po svim izgledima, u odnosu na stanje u vreme Kosovskog boja, u svome donjem delu promenio tok idući više prema jugu. Prema mrtvajama koje danas postoje između sela Bariljeva i Drenovaca i selima Babin Most - Drenovci, on je tekao za jedan do jedan i po kilometar severnije. I sama reka Sitnica je u odnosu na stanje u doba Kosovskog boja promenila tok u donjem delu kod Vučitrna, idući za oko jedan kilometar prema zapadu. Preko kosovskog bojišta je išao srednjovekovni Prištinski put, koji se od Kosovske Mitrovice račvao u dva pravca: prvi preko Banjske i Rogozne za Ras (današnji Novi Pazar), a drugi dolinom reke Ibra. #pavleaksentijevic #pravoslavlje #литургија