МОЈЕ ГНЕЗДО ЗЕМЉА ЈЕ КАМЕНИТА

МОЈЕ ГНЕЗДО ЗЕМЉА ЈЕ КАМЕНИТА Птиче птице пророчице у Јерусалиму Док лежим на тојој дојци Mлекопитатељнице проливену глад откопчавам крећући се око крајишта злог времена у лету с птицом Кобј. Гледала сам свеце како плачу. Твоје материнство изливено из гране твоје крви из твог млека пробудила се твоја младост. Камичак до камичка клизи из руку и у твојој утроби грех дише. Замонашени беху раскрснице и друмови занемели од страха за нама ни једна лобања не светли у кругу њиховом. У корену оста одсечено голо подножје. Скрајнут са очију деце лица благог; црте се прибраше малчице изгубише Млекопитатељница несвесна да је посматрана скрозирајући њено изненада старо лице, сви векови људским родом омеђени. Између љутићевог цвета и камена онамо, можда бих то могла домом назвати, у мирису млечних суза ћу сахранити своја чула и расути жуту светлост преко земље. Очи гледају с надом да пронађу Христа међу ратницима. Коленопоклоњенија; хватам онај пој молитви онај умирујићи дах оних рањених, бездомока у сопственој земљи Ону слику гласа, гласа што одсликава, у тлу, извор у тлу. Ускоро ће се пробудити: Кући, ко тамо не би да се врати, нагло једна врата да се отворе Зејтињави фитиљ вијугав ко ласичин реп у мраку да једна кап лоја преко стопа цурне и потврди да је ту патос – црвена светиљка да засја, а она горња хлебна кора гнездо подигнуто на камењару, засветли поврх брда. Кожа њене дојке као свилена чахура, одстрани ми језик засади га у ружичњак, где она иде и извечери пева, у аспалад жбуњу. Ратови крвави се воде, тамо су пашњаци и капије зарђале, распукле се са шкрипом отварају према пределима Нових Дана и злослутни дозив птице, леже они сред ливада у мрачном корењу света љубећи Христовог свица на стопалу. MY NEST IS STONY GROUND The Prophet Bird’s fledgling in Jerusalem Lying on the breast of the Mlekopitateljnica I’m untying my spilt hunger moving around the area of evil times flying with the Kobj bird. I watched the Saints weeping. Your Motherhood poured out from a branch of your blood - from your milk, your youth awakened. One by one, the pebbles slip out of hands and in your belly, the sin breathes. Crossroads and roads became monks put out of the children’s sight his face so mild; the facial features came together and became mislaid a bit Mlekopitateljnica, unaware that she is being watched, staring at her suddenly old face, all the centuries limited by the human kind. Between buttercup flower and stone over there, perhaps I could call that home, I will bury my senses in the smell of milk tears and I will scatter the yellow light over the land. Full of hope, the eyes are seeking for Christ among the warriors. Bending the knee; I grasp that chanting of prayers, that soothing breath of the wounded, homeless in their own country that image of the voice, of the voice that reflects, in the soil, the source in the soil. Soon, both the dead and the living will awake before the Almighty: home, who would not like to return there, a door to open suddenly the wick covered in oil, and twisted like a weasel’s tail in the dark, so that a drop of tallow runs down from the foot and confirm that there is the floor there – the red lamp to shine, and the upper bread crust the nest, built on rocky ground, started to glow atop the hill. The skin of her breast like a silken cocoon, removes my tongue and plants it in the rose garden, where she goes and sings at night, in the Aspalad bushes. The bloody wars are fought, there are pastures and rusted gates that, cracked, open with a squeak to the lands of the New Days and the ominous call of the bird, they lie in the middle of the meadows in the dark roots of the World, kissing the Christ’s firefly upon His foot. By translate