Rasti rasti moj zeleni bore - Istocnik

“...Било је лакше примити туђе, него одбранити своје. Да смо ту сагнули душу, заувек би остали погурени. Да смо се ту покорили, траг би нам погинуо и више не бисмо имали из чега васкрснути. Бирајући смрт под својим именом, нисмо изабрали оно што је било испред, него оно што је било у нама и изнад нас... ...Ми смо народ буна, а буне отписују прошлост. Ново је увек јаче, да старо заборављамо и једва осећамо. Поткидамо жиле, затиремо памћење. Не знамо старије цивилизације ни своје раније језике. Тако, не знајући себе почињемо из почетка. Косово је премјена али и колено које повезује памтивек и данашњи дан. Невидљиви конац који на окупу држи сву своју творевину. Откада је на косовску стопу ступила српска култура као да певамо само са једног места и на исту тему. Један мотив је окупио и народ и поезију. И као да се после Косова много теже улазило у поезију него у историју... ..Кад год смо напуштали ту стопу напуштали смо себе. Мислећи да