Београдски синдикат - Чекам срећу (Beogradski sindikat - Čekam sreću)

Хвала граду Нишу и његовим грађанима на великој инспирацији да напишемо ову песму. За овај град нас везују и родбинске везе, осећамо га као наш други дом. Покушали смо да га опевамо онако како га је Стеван Сремац описивао посматрајући га кроз прозор кафане Маргер. Свесни смо жртве и страдања народа овог краја кроз векове. Исто тако нам је познат његов ведар дух и непоколебљивост која је у нама пробудила дубоке емоције. И колико год нам деловала густа и непролазна магла која се над нама надвила, никад неће моћи да покрије Чегар! Музика и аранжман: Небојша Обрадовић DJ Silent @tihiltdfm Вокал: Александра Гонцић Микс и мастер: Вук Алексић @ Режија: Душан Петковић и Огњен Јанковић Директор фотографије, дрон, монтажа и колор: Душан Петковић @foto_duje 2nd unit и дрон: 22обла Око мене све је сиво, испред мене крива џада Таложе ми се муке ко на плућима катран Живот живо блато, канал, а ја све дубље падам О мајко, реци сада зашто рођен сам да страдам Зашто неко има све, а други нема ништа Ни један бели динар да му деца буду сита Што јужније то тужније, вазда била је прича Сете нас се само кад им требају покрића Овде влада закон бича јос од турски дана Трпи раја, даје харач, за кулук мало се плаћа Некад био бег и ага, данас локални кадар Ту да испије нам крв јер је такав увек вакат Пуна је механа нашег бола и севдаха Прсти жути од дувана, очи мутне нам од плача И проћи це земан ал ће бити иста јагма Неће стати зулум, све док не падне јатаган Преко мога краја пала нам је густа магла Све што вреди отишло је, нестало без трага А време брише трагове као снег опет да пада Чекам срећу да се врати као драга преко прага Нисмо ми сви Пикси, нису новчаници исти, џабе пењем се на мој с њега мало шта ја видим. Око мене бетон сиви, иста лица, исте муке, овде дан за дан се живи, тонемо без много буке. Нема ко да пружи руке, од нас беже ко од куге, остали су лешинари, круже као око хумке. Некад проклињали Турке, али ми смо себи пропаст, овде беда је у крви као отров, као пошаст. Јужна пруга, нама туга ко да гледам доброг друга, У кафани иза угла са њим пијем све до јутра. У души олуја, сузе Нишава нек носи, нема шта да душман узме када голи смо до кости. Голи као Ћеле кула, бате немам де да бегам, можда мале су нам шансе, али срце је ко Чегар. И кад остане ми мање наде од Ресавске бригаде, чекаћу са кубуром ко Синђелић код барутане.
Back to Top